JUTRO SA E.
Zvala je E.
Ponovno.
Zvala je nekoliko puta i na kraju smo se sreli. Parkirala je automobil u dvorištu ispred zgrade i čekala na trotoaru preko puta. Mahnuo sam. I čekao dok nije prešla ulicu. Onda smo gledali jedno drugom u oči. Krenuli smo nešto popiti. Pričala je da je u gradu gužva i da je teško naći mjesto gdje može parkirati auto.
“Šta ima novog?”, upitala je.
“Nema ništa”, odgovorio sam.
“Kako nema ništa?”, nastavila je.
“Tako, nema ništa”, ponovio sam. “Radim. Još uvijek sam na istom poslu. Moram biti na tom poslu. Radim kao headcount u vojnom kampu.”
“Gladna sam. Ništa nisam jela”, rekla je.
Šutio sam i čekao konobara.
“Boli me glava”, rekla je.
Preturao sam po džepovima i našao tabletu. Spustio sam tabletu u njezinu ruku. Tražila je čašu vode. Konobara nije bilo. Krenuo sam da ustanem. Konobar je došao. Pitao je šta želimo. Kazali smo šta želimo. On je rekao da je to uredu i otišao je. Sjedili smo i ponudio sam je cigaretom. Odbila je. Uzela je svoju. Otpuhnula je dim i zdrobila tabletu u čašu s vodom. Uzela je kašiku koju poslužuju uz voćnu salatu i promiješala sadržaj u čaši. To je popila i ponovno se požalila da je boli glava. Pitao sam da li želi još jednu tabletu (ambrosy, možda). Odgovorila je da neće. Namjestila je kosu. Jela je voćnu salatu. Gledao sam njezine ruke. Iste ruke.
Pričala je tog popodneva o svemu o čemu inače priča kada sretne dobru prijateljicu. Kako još uvijek predaje u školi i ima divne djece, zaista.
“Viđaš li se s nekim?”, upitala je.
“Viđam”, odgovorio sam.
Jeo sam kolač. Kazala je da joj je drago i da je osjećala da sam s nekim. Bila je sigurna da imam nekoga. Vjerovao sam da joj je drago. Pričao sam o ženi s kojom ću živjeti. Ipak je slušala i kadgod dizala obrve kao da me želi upozoriti. Tada sam morao sve to ispričati.
Konobar je obilazio oko stola. O svojoj ženi pričao sam mirno i staloženo. Ponavljala je da joj je drago. Ponavljala je da je sretna zbog mene.
Konobar je pokupio prazne šoljice, tanjurić od kolača, čašu i istresao je pepelnicu. Platila je. Pričala je o svom ljubavniku dok smo ustajali i napuštali to mjesto. Kazala je da je stariji od nje petnaest godina i da ima krasnu ženu i djecu. On je svakomalo zove i govori joj da ne može živjeti bez nje. Ona mu je rekla da je to ne zanima, jer ne može biti s njom.
Došli smo do kola, otključala je vrata i uđoh unutra. Bili smo spremni, krenula je prema gradu. Šutili smo, E. je vozila. Prolazili smo raskrsnice i pušili. Približavali smo se centru i spustio sam ruku na njezino koljeno. Šutila je i otpuhnula dim. Držao sam ruku na njezinom koljenu, nisam je pomjerao. Osjetio sam da razmiče noge, veoma blago, te ih ponovno skuplja. Vozila je i pitala gdje ću izaći. Rekao sam da može zaustaviti auto gdje god želi.
Upalila je signalizaciju i izašao sam. Rekao sam da se javi, na šta je ona rekla da bih se i ja mogao javiti. Rekao sam ciao i zalupio vratima.
Stajao sam i gledao kako odlazi.
