DUGO SMO KOSILI
Cijelo vrijeme mislim da će neko doći po mene.
Klečim na prilaznoj ulici ispred proplanka,
gledam daleko ispred sebe
i mislim da oni upravo dolaze.
A znam da su tu
i da čekaju.
Bar opona?aju čekanje.
Kada shvate da je trenutak, pokazuju se i -
onda -
prije na?eg odlaska
mi pričamo.
Razgovaramo kao dobri znanci.
Pitaju obične stvari,
govorim obične odgovore.
Pitaju me za?to to radim?
Odgovaram da ne znam.
Onda pomislim da treba da se vratim;
i znam da ne mogu.
Pomislim da ih uopće nema.
.
.
.
Sjetim se da ih pitam da pokosimo travu.
Slijede me.
Preko ramena nose kose
i pjevaju.
Ne znam koliko ih ima.
Raspoređujemo se polukru?no
i počinjemo kositi travu.
Ljudi koji prolaze domahuju nam.
Radimo koordinirano i brzo.
Izgledamo kao ljudi koji kose travu.
Radimo dugo, ne umaramo se.
Nudimo svakome ko prođe da mu pokosimo travu.
Oni pitaju koliko to ko?ta.
Mi odgovaramo da to radimo besplatno.
Oni odobravaju i grle nas.
Polazimo za njima
i pokazuju ?ta treba uraditi.
Pored je uvijek neko ko nas kontroli?e.
Dugo smo kosili.
Pronio se glas
da kosimo travu besplatno,
da kosimo koliko god treba
i kome god treba.
Ljudi su dolazili preko oceana i kopna.
Pozivali su nas da im pokosimo travu.
Dugo smo kosili.
Oni su odobravali i grlili nas.
Noćili smo u prerijama,
u podno?ju Alpa,
na golim irskim pa?njacima,
u mediteranskim maslinjacima,
na rubovima tropskih ?uma,
livadama Wyominga,
u kućici starog Belgijanca pored Cape Town-a.
.
.
.
Onda pomislim da treba da se vratim;
i znam da ne mogu.
Znam da mi noge te?ko di?u.
Prestra?ene noge,
nedovoljno dugačke noge,
nepokretne noge.
Album 11, 2000
